Skip to content

Zašto vežbamo i kako pravilno raditi vežbe?

Pre nego što počnemo da vežbamo, kao i lekari, moramo uspostaviti dijagnozu, odnosno ocenu trenutnog stanja čoveka i to iz mnogo različitih uglova, počev od ograničenja. Da, ograničenja, jer ih svako od nas ima. Sportski trening je odnos između opterećenja i sposobnosti čoveka da podnese određeno opterećenje. 

Koliko vas koji vežbate je uradilo bilo kakvu dijagnozu pre ulaska u program vežbanja? Koliko vas, sa ozbiljnim zdravstvenim problemima iz prošlosti ili sadašnjosti, uradi nekakvu procenu stanja svoga tela. Najčešće niko i nikakvu. Nema veze, krosfit ima rešenje za svakoga.

Nakon procene trenutnog stanja, u sledećem koraku, potrebno je definisati cilj  vežbanja. Zašto vežbamo? Hoćemo li lepo telo, manju masu, poboljšanje zdravlja ili samo druženje. Hoćemo li da istrčimo maraton, dignemo 100kg u benču ili skinemo stomak. Hoćemo li da se oporavimo od operacije diskus hernije i uspostavimo funkcionalnu stabilnost, ili da radimo mrtva dizanja?

Tek sada dolazimo do samog vežbanja i izbora vežbi

Izbor vežbi se zasniva na cilju, a obim, intenzitet i sam sadržaj vežbe na osnovu dijagnostikovanog stanja. Nije bench press za svakoga. Nije mrtvo dizanje za svakoga. Nije skakanje za svakoga. Grupni programi dolaze na red tek nakon individualnog. Ima li smisla uključiti se u nekakve grupne programe tek tako, bez dijagnoze, lične procene potreba i kontrole? Vežbati, za mnoge, u samom početku znači preživeti. Ima li logike u tome?

Nakon izbora vežbi dolazimo do njihove realizacije. Pod realizacijom podrazumevamo propisnu mehaniku kretanja prilikom izvođenja. Nepravilno izvođenje vežbi često predstavlja treniranje mehanizma povrede, ne unapređenja stanja. Sama činjenica da radite npr. duboki čučanj može da znači jačanje veoma značajnih mišićnih grupa, ali i ozbiljan rizik, jer će naše telo izvršiti zadatak kako zna i ume. Tako smo programirani. Uradićemo to što se od nas očekuje bez obzira na posledice. Ali ukoliko je samo jedan detalj prilikom izvođenja loš, čitav sistem postaje nestabilan. Npr. usled nedovoljne pokretljivosti grudnog dela kičme, promeniće se mehanika kretanja u čučnju i na način da će lumbalna kičma biti opterećena. Ukoliko je trbušni zid slab i kičma i kolena će biti u ozbiljnom riziku. Biti u ozbiljnom riziku ne znači nužno da ćemo se povrediti. Ovo napominjem zbog onih koji znaju da kažu: “Ja to radim stalno i nikada nisam imao problema, niti znam nekoga ko se tako povredio.”

Verovali ili ne, lekarske ordinacije su pune pacijenata koji su povrede stekli nepravilnim treniranjem, jer sportske povrede nastaju podmuklo, neprimetno.

Postoji statistika UEFA, koja nam, na osnovu 11 godina kontinuiranog praćenja najjačih evropskih liga, daje podatak da 30% svih nekontaktnih povreda nastaje na treningu. Najbolji od najboljih trenera rade sa tim sportistima, često sa PhD ispred imena.

Mi smo programirani da se krećemo i to da se krećemo mnogo.

Do pre stotinak godina, dok smo živeli od sopstvenog rada i mnogo se kretali, telo smo održavali u kakvoj takvoj formi. Danas, usled nekretanja i obavljanja ogromne većine poslova u sedećem položaju, narušavamo dinamiku sistema za kretanje tako što slabimo neke važne mišiće do te mere, da skoro izgube svoju funkciju. Kada uđemo u program vežbanja bez adekvatne procene stanja i opteretimo telo, neminovno dolazi do kompenzacijskih mehanizama jer, kao što rekoh, programirani smo da izvršimo zadatak koji je postavljen.

Slab trbušni zid znači preko mere opterećena kičma.

Slaba zadnjica, preko mere opterećen vrat itd.

Prvi i osnovni cilj vežbanja bi morao da bude ponovno uspostavljanje narušene ravnoteže sistema za kretanje, pa tek onda opterećenje tog istog sistema. Ukoliko ste bolesni, lekar će vam zabraniti da se bavite sportom dok ne ozdravite ili će vam dati određena ograničenja. Disfunkcionalna stanja sistema za kretanje spadaju u bolesna stanja. Disfunkcionalna stanja, nalazio sam kod vrhunskih sportista. Ukoliko srčanom bolesniku date da skače uz muziku, izložili ste ga riziku. Ukoliko disfunkcionalnom telu date otpor, isto. 

Na kraju, efekat svakog vežbanja jeste adaptacija. Adaptacija može biti i dobra i loša i uvek će se desiti ukoliko nešto sistematski radimo. Adaptacija na loš način ishrane zove se bolest. Adaptacija na loš način vežbanja takođe. Ukoliko pojedete jedan loš obrok, neće se desiti ništa, kao i ukoliko uradite jednu lošu vežbu, ali ukoliko to radite u kontinuitetu, pre ili kasnije desiće se neminovno: Trenera će zameniti lekar. Retko ko će tada pomisliti da mu je vežbanje “došlo glave”.